Sticajem nekih okolnosti boravio sam nekoliko dana u jednom multietničkom gradu i to od prvog dana nakon otvaranja međuetničkih granica, nakon uklonjenih barikada i straža koje su bile na njima. Razlog mog boravka u tom gradu je bio učešće u nekoj inter-konfesionalnoj misiji dobre volje, moglo bi se reći, u kontekstu tog završetka građanskog, koji je pri tom dobijao i obrise verskog rata, i pokušaja neke vrste zbližavanja i otopljavanja odnosa među verskim grupacijama. Bilo je tu hrišćana različitih denominacija, nekoliko islamskih velikodostojnika, kao i dva rabina. Hrišćanskih sveštenika bilo je najviše, kako Katoličkih, pravoslavnih tako i protestanskih propovednika, Evangelista, Adventista, Baptista, Nazarena, Mormona, Kvekera... Verovatno sam nekoga propustio da pomenem ali kako to i nije važno za ovu priču neće mi niko zameriti. Zvanični domaćin je bila Katolička škola nekog reda kome se ne sećam imena jer je od tada prošlo već preko 20 godina.
Kako sam imao obaveza samo u završnom, svečanom delu tog skupa i nisam direktno učestvovao u radu, bilo je i nešto slobodnog vremena pa smo obilazeći grad nailazili, pored svežih i ružnih tragova rata, na verske objekte za koje sam, u razgovoru sa tamošnjim ljudima, saznao da su u jeku rata svi, bez obzira kojoj konfesiji pripadali, bili prepuni vernika. Sada, od kako je nastupilo primirje a konačno i mir, crkve su prazne, džamije (koje su dominantne u tom gradu) takođe prazne a posećene su tek onoliko koliko da njihova spoljna obeležja (polumesec, krst, Davidova zvezda), nisu jedini znaci prepoznavanja!
Nije to ništa neobično ni posebno da je nevolja najčešći motiv za obraćanje Bogu. Ja to često nazivam „hitna pomoć“! I taj fenomen me je pokrenuo na razmišljanje o vernosti nas ljudi, o tome šta je koliko potrebno da čovek ima uvek pravi odnos prema Bogu! Potražio sam odgovor u Bibliji i... pronašao neke slične momente koji mogu da nam ponude odgovore na ova pitanja!
Dela 11:19-24 A oni što se rasijaše od nevolje koja posta za Stefana, prođoše tja do Finikije i Kipra i Antiohije, nikomu ne govoreći riječi do samijem Jevrejima.
A neki od njih bijahu Kiprani i Kirinci, koji ušavši u Antiohiju govorahu Grcima propovijedajući jevanđelje o Gospodu Isusu.
I bješe ruka Božija s njima; i mnogo ih vjerovaše i obratiše se ka Gospodu.
A dođe riječ o njima do ušiju crkve koja bješe u Jerusalimu; i poslaše Varnavu da ide tja do Antiohije;
Koji došavši i vidjevši blagodat Božiju, obradova se, i moljaše sve da tvrdijem srcem ostanu u Gospodu;
Jer bješe čovjek blag i pun Duha svetoga i vjere. I obrati se mnogi narod ka Gospodu.
Dakle, ovo je opis događaja posle stradanja Stefana. Tada je, očigledno, došlo do velikog probuđenja koje se čak i širilo, u početku samo među Jevrejima ali verovatno ne mogavši da ostane skrivena, reč je počela da se širi i među Grcima i ostalim narodima kojima su njihovi zemljaci, svedoci Stefanovog stradanja propovedali jevanđelje.
Dakle, ovo sve kao da navodi na to da je nevolja neophodna da bi se jevanđelje propovedalo da je potrebno stradanje i ne samo stradanje nego čak i gubitak života! Čak tekst naglašava: „I bješe ruka Božija s njima; i mnogo ih vjerovaše i obratiše se ka Gospodu“, kao da su ispunjeni svi preduslovi i krenulo je!
Nekoga bi ovo moglo navesti na razmišljanje i da izgleda kao da je potrebna ljudska žrtva i to ne žrtva bilo kakvog običnog čoveka, već „… I izbraše Stefana, čovjeka napunjena vjere i Duha svetoga,“ (Dela 6:5) da bi privuklu pažnju Svevišnjeg i dobili dar vere i propovedanja.
Sve ovo mi liči na bajke koje su uvek tražile žrtvu, najbolju, nalepšu ili najneviniju da bi se umilostivila neka veštica ili neki zli duh, nakakva aždaja ili zmaj! A da li je to baš tako?
Da ovo malo razmotrimo!
Vidimo iz ovog kratkog izveštaja da je Stefan pun vere i Svetog duha! Ali da zavirimo malo dublje u njegovu ličnost i njegov odnos sa Bogom i to u trenucima najveće nevolje koja može u ovom životu snaći čoveka a to je susret sa smrću!
Dela 7:55-60 55 „A Stefan budući pun Duha svetoga pogleda na nebo i vidje slavu Božiju i Isusa gdje stoji s desne strane Bogu; I reče: evo vidim nebesa otvorena i sina čovječijega gdje stoji s desne strane Bogu. A oni povikavši iza glasa zatiskivahu uši svoje, i navališe jednodušno na nj. I izvedavši ga iz grada stadoše ga zasipati kamenjem, i svjedoci haljine svoje metnuše kod nogu mladića po imenu Savla. I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! primi duh moj. Onda kleče na koljena i povika iza glasa: Gospode! ne primi im ovo za grijeh. I ovo rekavši umrije.“
Jako je teško i zamisliti ovu sliku, još je teže da zamisliti kamen u svojoj ruci koji treba da završi negde na Stefanovom telu ili bilo kom čoveku! Ipak, iz poslednjih reči Stefana moglo bi se zaključiti da on svojim ubicama prašta jer kao da nisu svesni šta rade ili bar ne znaju u čije ime to rade, jer su sigurno bili svesni kamena u svojoj ruci koji bacaju na čoveka koji se moli Bogu kojem se mole i oni, verujući da to rade baš braneći ime Božje!
Ne bih ulazio u temu motiva Stefanovih ubica jer to je tema za sebe, desilo se to što se desilo i posledice su nastale, progonstvo i veliko probuđenje među, tada po prvi put nazvanim, hrišćanima! Da, više razmišljam o hrišćanima i njihovim motivima! Svakako da je njihov najveći pokretač bio: „I bješe ruka Božija s njima…“ i svakako je to najveći motiv pokretač propovedanja, jer čovek koji je prihvatio Boga prosto ne može, ne ume i ne želi da se odupre želji da podeli svoja nova saznanja ili da to nazovem svoje poznanstvo sa Bogom i... deli!
Pitao sam ranije da li je neophodna žrtva, pitao sam da li je neophodna ljudska žrtva pa nam to Biblijski tekst pojačava ističući kvalitet ljudske žtrve! Svakako da ne! Ne znam ko bi rekao drugačije!? Gledano iz perspektive ljudskosti to je neprihvatljivo, ljudska žrtva u 21. veku, ili bilo kom veku!? Ne, ne mogu da kažem „ali“… nema tog „ali“ koje će opravdati žrtvu Stefana koja nije prinešena ni na Božji zahtev niti je Stefan dobrovoljno prineo na oltar Bogu! Ova žrtva je posledica ukora lošeg duhovnog stanja koje Stefan video kod naroda koje sebe naziva Božjim i izabranim. Duhovna oholost izabranog, Božjeg naroda, za šta mnogi tvrde da je nemoguća sintagma, ali kako god mi to nazvali, opasan gnev je nastao u srcima tih ljudi i rodio svoj opaki rod, ubistvo!
Rekoh ranije da Stefan nije podneo dobrovoljnu žrtvu ali ću se korigovati, naravno da jeste i to onu koju Bog rado prihvata: „Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože.“ (Psa 51:17) Posebno se to vidi iz poslednja dva stiha 7. poglavlja Dela apostolskih: „I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! primi duh moj. Onda kleče na koljena i povika iza glasa: Gospode! ne primi im ovo za grijeh. I ovo rekavši umrije.“
Često sam čitajući Pismo razmišljao o tome kako bi se postavio u okolnostima i situacijama koje su proživljavali patrijarsi i ne tako retko dolazio do zaključka: „Pa neće se od mene tražiti da prinesem svog sina na žrtvu“ (Avram) ili Stefanova žrtva, možda Jeftajev zavet (Sudije 11) ili bilo koja, koja zahteva žrtvu bilo ada sam u pitanju ja, neki moj bližnji ili bilo ko, koga znam ili uopšte ne poznajem.
Moguće je da sam u pravu ali je isto tako moguće i da nisam! Dolaze, i to vrlo brzo, dani koji neće biti ni blagi ni blagonakloni prema nama hrišćanima i svima koji se oslanjaju na Boga svim srcem. Ne znamo šta nas u tim danima očekuje, osim onoga što čitamo u proročanstvima, da li ćemo ih mi kao generacija dočekati ili ćemo se izvući nekom mirnom smrću u krevetu ili će nas progoniti kao Stefana i njegove sledbenike a možda i gore ali jedno je sigurno moramo biti spremni. Moramo biti spremni kao Stefan, da naš duh i srce budu skrušeni, da Bog takvo srce i takav duh ne želi da poništi!
Za ovo vam ne mogu dati nikakav recept ni ja ni bilo ko osim samog Boga. On nam je napisao Pismo sa svim uputstvima i stavio pre nas blagoslov i prokletsvo, život i smrt (5.Mojs. 30:19) i zamolio nas da izaberemo život i ne samo ovaj život na zemlji nego život večni a to je život sa Njim!
5.Mojs. 30:11-16 Jer zapovijest ova koju ti ja zapovijedam danas niti je visoko ni daleko od tebe; Nije na nebu, da rečeš: ko će nam se popeti na nebo da nam je skine i kaže nam je, da bismo je tvorili? Niti je preko mora, da rečeš: ko će nam otići preko mora, da nam je donese i kaže nam je, da bismo je tvorili? Nego ti je vrlo blizu ova riječ, u ustima tvojima i u srcu tvojem, da bi je tvorio. Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo. Jer ti zapovijedam danas da ljubiš Gospoda Boga svojega hodeći putovima njegovijem i držeći zapovijesti njegove i uredbe njegove i zakone njegove, da bi živ bio i umnožio se, i da bi te blagoslovio Gospod Bog tvoj u zemlji u koju ideš da je naslijediš.
5.Mojs. 30:19,20 Svjedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izberi život, da budeš živ ti i sjeme tvoje, Ljubeći Gospoda Boga svojega, slušajući glas njegov i držeći se njega; jer je on život tvoj i duljina dana tvojih; da bi nastavao na zemlji, za koju se zakleo Gospod ocima tvojim, Avramu, Isaku i Jakovu, da će im je dati.
Neka nas sve blagoslovi Gospod
