Vartimej

I dodoše u Jerihon. I kad izlažaše iz Jerihona, on i učenici njegovi i narod mnogi, sin Timejev Vartimej slijepi sjeđaše kraj puta i prošaše. I čuvši da je to Isus Nazarećanin stade vikati i govoriti: sine Davidov Isuse! pomiluj me! I prijećahu mu mnogi da ućuti, a on još većma vikaše: sine Davidov! pomiluj me! I stavši Isus reče da ga zovnu. I zovnuše slijepca govoreći mu: ne boj se; ustani, zove te. A on zbacivši sa sebe haljine svoje ustade, i dođe k Isusu. I odgovarajući reče mu Isus: šta ćeš da ti učinim? A slijepi reče mu: Ravuni! da progledam. A Isus reče mu: idi, vjera tvoja pomože ti. I odmah progleda, i otide putem za Isusom. (Mar 10:46-52)

------ . -----

Neobična reč a ako je ta reč nečije ime tada je to još neobičnije, bar za naše krajeve. Da, neobično ime za čoveka, neobičnog čoveka! Naime, Vartimej je bio slep čovek koji se, slučajno, namerno ili nekakvim Božanskim proviđenjem našao na izlazu iz Jerihona u vreme kada je Isus hodao ovom zemljom i baš tog dana napuštao Jerihon. Sedeo je kraj puta, kao i veći deo svog života, i prosio, kad je čuo da Isus prolazi nedaleko od njega i kako je bio slep pa nije mogao da ga traži pogledom niti bilo kako drugačije jedino što je mogao bilo je da Ga dozove, kako nego da viče… i vikao je! Vikao je: 

„sine Davidov Isuse! Pomiluj me!“ Našli su se tu neki kojima to njegovo vikanje, iz nekog razloga, nije odgovaralo, prosto smetalo, bilo nepristojno ili su smatrali Vartimeja nedostojnim da doziva Isusa, još na takav način pa su pokušavali da ga ućutkaju ili bar utišaju, ali Vartimej se nije dao, nije želeo da mu ova jedinstvena prilika, susret sa Isusom Hristom promakne i možda zauvek propadne pa je, ne osvrćuči se na prekore, počeo još glasnije da viče: „Sine Davidov pomiluj me!“ I uspeo je... Isus je čuo vapaj nesrećnog čoveka i rekao svojim učenicima da ga pozovu. Nekim čudom svi prekori su prestali i sada, kao da su svi bili spremni da pomognu Vartimeju da dođe do Hrista! U vazduhu kao da je treperio nagoveštaj velikog čuda, rekli su mu: „Zove te“! Istog trenutka je zbacio haljine sa sebe i onako, skoro nag (najverovatnije da je bio zapregnut u predelu bedara), stao pred Isusa! „Šta ćeš da ti činim?“, upitao je Isus. Vartimej bez imalo premišljanja odgovori: „Ravuni (učitelju), da progledam!“. Ni manje ni više! "Da progledam"! Bez pitanja da li to On može da li On to hoće, bez trunke ikakve sumnje… "da progledam". Izostanak te sumnje i tih pitanja Isus je prepoznao u Vartimeju i odgovorio mu: "A Isus reče mu: idi, vera tvoja pomože ti. I odmah progleda, i otide putem za Isusom." 

Vartimej je tog časa progledao. Svakako da je bilo tako, Biblija o tome ima izveštaj ali on zavređuje posebnu pažnju zbog ovih Isusovih reči: "...idi, vera tvoja pomože ti"! Da li je moguće da je samo vera bila ta koja je pomogla? 

Zamislimo, na trenutak, da je na mestu Isusa bio neki lekar iz današnjeg ili nekog drugog vremena koji može da izleči odnosno vrati vid slepom čoveku. Da ne ulazim u detalje, taj lekar bi najverovatnije očekivao bar neku naknadu za svoj trud i znanje, ako ništa ono bar overenu zdravstvenu knjižicu. Ne tvrdim da su svi lekari takvi ali želim da napravim poređenje sa Lekarom koji vratio vid Vartimeju. Očekivao je samo veru, veru u Njega... i to je i dobio od slepog i ubogog Vartimeja! Dobio je još nešto, sledbenika u svojoj misiji propovedanja Jevanđelja (Radosne vesti) dok je bio na Zemlji.

Vartimej je bio doslovno slep ali je znao gde je izbavljenje jer je imao veru da je Isus taj koji ga može izbaviti iz tog mraka! Slepoća je veoma teška i neosporno ogromna, nepremostiva barijera između sveta svetlosti i sveta tame. Ovaj slepi čovek kao da je u svojoj apsolutnoj slepoći ugledao tračak svetlosti i nade kroz tu gustu tamu koja ga je obavijala sa svih strana. Nemojmo porediti ovo sa pričama o svetlosti na kraju tunela. Ovo je svetlost koja dolazi iz centra svemira, svetlost koju daje sam Bog, Isus Hristos, koju ne može ni jedna tama prekriti niti ugasiti. 

Svetlost koja nije rezervisana ni za koga niti se može potrošiti! Jedostavno je tu i čeka... čeka tračak vere da uzvrati punim sjajem i obasja tu veru za večnost. Nije Vartimej ništa potrošio od onoga što je svakom čoveku iz svakog vremena ponuđeno i pripada bez naknade. Na nama je samo da povičemo iz tame u kojoj smo, a budite sigurni da jesmo: „sine Davidov Isuse! Pomiluj me!“